Сеча кнезова
Сеча кнезова je погубљење српских народних главара 1804. године које су спровеле дахије. Она је била непосредни повод за избијање Првог српског устанка.Након повратка јањичара у Смедеревски санџак, њихове вође дахије су убиле Хаџи Мустафа-пашу и преузеле власт. Њих четворица: Аганлија, Алија Кучук, Јусуф Мула и Мехмед Фочић-ага су поделила пашалук на четири дела и завела диктатуру. Дахије су укинуле повластице које је султан Селим III дао Србима 1793. и 1794. године, сами убирали порезе и друге дажбине, судили и пресуђивали по својој вољи. Стање у пашалуку створено јањичарским терором је утицало на уједињење свих српских друштвених снага (сељачке масе, старешински и трговачки слој) да се дигну на устанак. У Земуну се окупио велики број Мустафа-пашиних пријатеља, Срба и Турака, међу којима је најактивнији био Петар Ичко, а на турској страни највише се истицао некадашњи пашин благајник Хасан-бег, на чијој је страни био и приличан број спахија, који су били угрожени од дахија. Они су већ у лето 1802. године покушали да организују неки већи покрет у пашалуку, али су због преране акције око Пожаревца и испод Авале, претрпели неуспех. Након овог пораза, притисак који су дахије вршиле на спахије био је све већи. Побуњеници су већ тада упутили писмо Цариграду у којем траже помоћ султана Селима III.Почетком 1803. године састало се 12 кнезова ваљевске нахије, међу којима су се нарочито истицали Алекса Ненадовић и Илија Бирчанин. На овом састанку одлучено ја да се за 8 месеци подигне устанак. Неке старешине из Шумадије су се такође састале и донеле сличну одлуку. Крајем исте године Алекса Ненадовић је упутио једно писмо аустријском команданту у Земуну мајору Митезеру, у којем је констатовано да су Срби посвађали дахије и да ће највероватније доћи до оружаног сукоба између њих. Сасвим случајно ово писмо је пало у руке дахијама, који су тек тада увидели каква је ситуација у Београдском пашалуку. Бојећи се аустријске интервенције у могућем устанку, дахије су организовале погубљења старешина, 4. фебруара 1804. године, у којој је побијена већина истакнутијих Срба трговаца, кнезова, свештеника, нарочито оних који су се истакли у борби против јањичара и у Кочиној крајини. Овај чин није смирио Србе, већ их је само још више разљутио. На Сабору у Орашцу 14. фебруара 1804. донесена је одлука да се подигне буна на дахије. За вођу буне је изабран Ђорђе Петровић – Карађорђе. Дахије је у ноћи између 5. и 6. августа на острву Ада Кале на Дунаву погубио Миленко Стојковић. Погубљење кнезова Алексе и Илије документовао је прота Матеја Ненадовић у чувеним Мемоарима, а опевао слепи гуслар Филип Вишњић у песми Почетак буне против дахија.
Збор у Орашцу
Најпре су се у Шумадији састала три народна поглавара, а то су били Ђорђе Петровић, ког су Турци назвали Карађорђе, затим Јанко Катић и Васа Чарапић. Око њих су се веома брзо окупили многи, како и домаће српско становништво, тако и хајдуци, међу којима су били и Станоје Главаш и хајдук Вељко. На ову вест дигло се становништво и с оне стране Колубаре, где су се нарочито истакли Јаков Ненадовић, Алексин брат, свештеник Лука Лазаревић. Слична ситуација била је и с оне стране Мораве, где су се истакли Миленко Стојковић и Петар Теодоровић Добрњац. Убрзо је скоро цела земља била под оружјем. За вођу устанка на скупштини најугледнијих из Шумадије прво је предложен Станоје Главаш, али пошто је то овај одбио, предложен је кнез Теодосије Марићевић из Орашца у крагујевачком округу, али после његовог одбијања и на његов предлог за вођу устанка изабран је Карађорђе 14. фебруара 1804. године на једном збору у Орашцу. На овом збору било је око 300 људи, углавном из околине.
Бој на Дрлупи
У селу Дрлупа на Космају, 24. фебруара, дошао Аганлија на преговоре са Карађорђем, и ту долази до првог оружаног сукоба устаничке војске са Турцима. Аганлија претрпео пораз.
Бој на Иванковцу
Иванковац је брдо код Ћуприје, на десној обали Велике Мораве, на којем су се 18. августа 1805. устаници у Првом српском устанку сукобили са турском војском. Устаници су до јула 1805. протерали Турке из Београдског пашалука. Да би угушила устанак Порта је крајем јула упутила из Ниша у пашалук Хафис-пашу са око 15000 војника. Војници су се прикупили на Везировом брду код Ћуприје. Намера им је била да продуже ка Београду. Устаници су очекивали напад на овом правцу и прикупили су се у две групе. Карађорђе је са првом групом од 4000-5000 устаника био на брду Гиљ код Јагодине, на левој обали Велике Мораве. Са тог положаја могао је да брани главни правац турског наступања Ћуприја—Јагодина—Баточина—Гроцка—Београд. Другу групу од око 2000 устаника водио је Миленко Стојковић са Петром Добрњцем. Они су били лоцирани на Иванковцу код Ћуприје, да би бранили правац турског наступања десном обалом Велике Мораве правцем Ћуприја—Иванковац—Пожаревац—Гроцка—Београд. Сматрајући први правац опаснијим, јер је водио кроз Шумадију, која је била снажно обухваћена устанком, Хафис-паша је одлучио да напада преко Иванковца. Захваљујући добром положају за одбрану,на Иванковцу, устаници су се на брзину утврдили, подизањем два шанца са палисадама. На падинама западно од шанчева била су два редута. Хафис-паша је 18. августа ујутро напао устанике и у току борбе, која је уз обострано велике губитке трајала цео дан, устаници су напустили редуте и повукли се у главно утврђење. Увече је пристигао у помоћ Карађорђе, због чега се Хафиз-паша у току ноћи повукао према Параћину. Оставио је устаницима богат ратни плен. Убиство Хафиз Паше се догодило тако што је извесни писар у српској војсци, Стеван Стевановић- Стева, пошто је добио дозволу од Карађорђа, испалио једно ђуле из топа, погодивши Хафиз-пашин конак. Хитац се потом сручио на ногу турског команданта, тешко га ранивши. Наредног дана, паша је преминуо на путу до Ниша. Бој на Иванковцу је био први сукоб устаника са турском царском војском. До тада су се борили само са војском узурпатора власти, дахија. Ова победа је имала велики морални одјек у целом пашалуку и ојачала самопоуздање устаника и допринела успесима у борбама за ослобођење од турске власти. У другој половини 20. века на месту битке изграђено је спомен обележје.
Битка на Мишару
Битка на Мишару је вођена између српске устаничке војске под командом Карађорђа и турске војске на брду Мишар код Шапца од 13. августа до 15. августа 1806. Ова битка је једна од највећих победа српских устаника за време Првог српског устанка. 13. августа Карађорђе је на ограду поставио стрелце у два реда, а иза њих у два реда борце који ће замењивати прве док пуне пушке. У сваком углу шанца је поставио по један топ, а коњицу је сакрио у шуми. Прешавши речицу Думачу, турска коњица се развила у борбени поредак и лагано је пошла према Мишарском брду. За њом је ишла пешадија, а тобџије су поставиле топове на десној обали речице отвориле ватру на шанац. Код моста на Думачи се зауставио Сулејман-паша са својим штабом. Кад је турска коњица натрчала на зараван испред шанца, коњи су почели да се претурају и да падају заплетени у препреке од дивље лозе. Тада су српски стрелци из шанца отворили ватру. Док се ослабљена турска коњица прибирала за други јуриш, пристигла је и пешадија. Турске старешине су поделиле своје чете и наредиле јуриш на шанац, али су многи војници попадали на земљу и набили се на оштро коље. Када су се приближили шанцу, коњица је убрзала, а пешадија потрчала. Међутим, устаници су одбили и овај напад. Турци су у том тренутку застали оклевајући, а бегови су камџијама терали малодушне, али без успеха. Сулејман-паша је зато послао дервише и хоџе да подигну морал. После овога је турска коњица навалила новом снагом, а предводио ју је Кулин-капетан из Босанске крајине. Турци су успели да се пробију до шанца и поскакали су на грудобране. У том тренутку је Карађорђе дао знак српској коњици да крене у напад. Коњаници су се поделили у две групе. На челу једног крила је био поп Лука Лазаревић, а на челу другог су били Лазар Мутап и прота Матеја Ненадовић. Лука Лазаревић је појурио према шанцу, а прота Матеја је кренуо улево према турској артиљерији и везиревом штабу. Изненађене тобџије су окренуле цеви према коњици, али без успеха. Након што су уклонили турску артиљерију, устаници са протом Матејом на челу су јурнули према турском штабу, али су им се испречили коњаници из везирове пратње. Након што је поразила везиреву заштиту, сељачка коњица је напала турску резерву на левом крилу према селу Орашцу. Устаничка коњица под командом Луке Лазаревића је растерала турску пешадију око шанца и кренула је да је гони. Карађорђе је потом наредио да се отворе врата шанца и да српска пешадија крене у напад. Битка је завршена у предвечерје великом српском победом. Аустријски посматрачи са друге стране Саве су послали у Беч вест о страшном турском поразу и да је на Мишару остало 1.172 мртва Турчина. У једном другом извештају ова бројка се попела на 3.000. На турској страни су погинули Синан-паша из Горажда, Кулин-капетан, капетан Мехмед Видајић из Зворника и његова два сина и многи други. Срби су дошли до великог плена: много оружја, муниције, коња, скупоцених одела и новца. Потучени на Мишару, Турци су се повукли у логор испод Шапца и утврдили се дубоким ровом. Ипак, не осећавши се безбедним у њему, једне ноћи су покушали да побегну назад у Босну. У Китогу су их сачекали Стојан Чупић и Милош Поцерац са око 2.000 бораца и уништавали их. Милош је од преживелих Кулинових људи запленио Кулинову сабљу, одело и коња. Око 1.000 Турака је упало у заседу коју је спремио одред проте Николе Смиљанића. Срби су убили око 500 људи, заробили 300 и запленили око 1.000 говеда и преко 30 кола оружја и муниције. Најсмелији подвиг су извели Цинцар Јанко Поповић и Лазар Мутап који су јурећи за Турцима прешли Саву, сустигли их у селу Босут, посекли их, лешеве бацили у Саву, а они се са пленом вратили у Србију.
Битка на Делиграду
Битка на Делиграду је вођена између српске устаничке војске под командом Карађорђа и турске војске код Делиграда у септембру 1806. . Турска се 1806. године спремала за коначни обрачун са устаницима. Ибрахим-паша, командант турске војске за напад на Србију, према саветима француских војних стручањака планирао је напад из три правца: из Видина са истока, из Ниша са југа и из Босне са запада. Срећом, из правца Видина, Пазван-Оглу и Реџеп-ага су вешто избегли покретање своје војске на устанике. Пазван-Оглу, већ је 1805. био поражен, па познајући добро борбеност и снагу устаника, изговарао се болешћу, док је Реџеп-ага тврдио да не сме да напусти Неготин. Тако је једино остао Јусуф-паша, који је са око 4.000 Турака покушао да крене из Пожаревца. Миленко Стојковић, који се тада налазио у Делиграду, одвојио је 6.000 војиника и кренуо да пресретне Јусуф-пашу, пре него што је овај стигао до утврђења. Јусуф-паша, обавештен да ће бити нападнут, променио је правац према Поречу, али га је Миленко опколио преко Волуjка и Мајданпека и поразио, после чега су се Турци разбежали према Кладову и Тимоку. После овог пораза Ибрахим-паша наредио је Шаит-паши, који је располагао са 16.000 војника између Ниша и Мораве, да одмах крене на Делиград. Шаит-паша, потцењујући квалитет утврђења, као ни његову војну снагу, кренуо је на Делиград прво 13. јула, са 4.000 војника. Станоје Главаш и Вуле Илић, који су у то време командовали утврђењем, на време су опазили непријатеља и лако га натерали на повлачење. Шаит-паша, схвативши озбиљност ситуације, сачекао је онда долазак остатка своје војске, утврдивши се на једном узвишењу недалеко од Делиграда. Видевши их тамо, Петар Добрињац је одлучио да по сваку цену отера Турке са узвишења. У ту сврху окупио је све што је могао од људства из околних утврђења и уз помоћ сељака из оближњих села, на јуриш је опколио Турке и протерао их са узвишења. Са још већом војском 16. јула је Шаит-паша још једном покушао да нападне Делиград. У помоћ им је тада пристигао Младен Миловановић, командант Топољака, који је Шаит-пашу из Делиграда протерао све до Ниша и при томе запленио неколико топова, доста муниције и друге војне опреме. Разљућен због пораза, Ибрахим-паша је одлучио да смени Шаит-пашу са положаја и затражи нову помоћ из Једрена. Убрзо је на располагању имао цео корпус од око 50.000 војника из Једрена и доста војне опреме, које је сместио у Алексинцу. Преузевши команду лично и рачунајући да ће Карађорђе бити заузет на Мишару, Ибрахим-паша је кренуо крајем јула ка Делиграду. Посада Делиграда је међутим, без помоћи са стране, успела вештим маневрима да сломи нападе војске Ибрахим-паше, који су трајали готово шест недеља. Нападајући са бокова, ноћу истуреним снагама и концентричним нападима из утврђења, успела је да пробије блокаду и натера турску војску на повлачење ка Алексинцу. Том приликом је заплењено више топова, доста муниције и војна благајна турске војске. После ове победе, српски устаници су кренули у противофанзиву.
Припремили Срђан Чубрило и Момчило Јовановић
Српска револуција 